{jcomments on}

Poseban je gušt u našem tradicionalnom Božićnom interviewu ugostit prevelikog asa Borisa Big Boy Zokića. On je prije niti 10 godina na tiha vrata kročia na penjačku scenu, a onda je teškim treningom i snažnom vizijom odvea hrvatski bouldering tamo di se ne tako davno nismo mogli niti zamislit. 
Iako često ruši server vrhunskim usponima, Boći je za širu penjačku javnost ipak većinom nepoznanica. Idealna je ovo prilika da naš Božićni razotkrije tajne i pikanterije čovika za kojeg sa pravom možemo reć da je za života posta legenda - a to nije mala stvar!

Otisnimo se u avanturu...

____________________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________________

Asu, dobro doša u Božićni interview! Reci za početak kako si nabasa na penjanje? Kakav je bia splet okolnosti? Pa slučajno. Jednog dana sam doletija u Katakombe sa mojim prijateljem Tinom i to baš dan prije nekog natjecanja. Tamo sam upozna Slavena i jednu malu, plavu, zanosnu... policu. Kad san je stisa odma sam zna, moran ojačat... i eto.

Možeš li nam reć svoju sportsku anamnezu? Zna se da si u penjanje doša sa jakom fizičkom pozadinom koju si izgradia višegodišnjim treningom u drugim sportovima. Tako je. Dosta dugo sam trenira plivanje u Poška i ima sam jako dobre rezultate. Kad su počeli dva do tri treninga dnevno ja to jednostavno nisam mog pratit uz školu. Bilo je ili plivanje ili škola, a ja sam izabra školu. To je bilo negdje na početku srednje. Onda posli toga je bilo zatišje. Radija sam šta i svi normalni srednjoškolci... pija, pušija i drogira se J. Posli sam upisa teretanu i tu pičija jedno 5 godina. Sad iz ove perspektive pari mi se totalno ludo toliko dugo se bavit nečim što u biti i nije sport, nego jedna vrst pomagala za druge sportove.

Koliko misliš da ti je baza koju si dobija u tim sportovima pomogla u penjanju? Pa moran priznat koliko mi je god teretana pomogla kroz snagu, toliko mi je odmogla kroz penjačku tehniku. Trebalo mi je dosta vremena da počnem penjat sa nogama, a ne sa bicepsom. U početku je to bilo čupanje na ruke bez puno razmišljanja, ali malo po malo nauči se sve.  Mislim da se snaga i tehnika nebi trebali ni gledat odvojeno. Svaki dobar penjač mora imat i jedno i drugo. Kad se ogromna snaga/izdržljivost kontrolira sa jako dobrom tehnikom dobijete Woodsa, Sharmu itd... Ti ljudi su užasno jaki, to je za nevirovat.

Asu cila redakcija se sića da kad si prvi put iša okitit Tvrđavu Klis. Bilo je lito, a tvoja tehnika u pločama na niskoj razini – molili smo Boga da ti se smiluje u odlschol klasiku Vilija Gučeka! Je u pravu ste. Tvrđava Klis je moja prva „prava“ ploča. Prije nje su bile samo mini ploče Marjana. Osjeća sam se ka da san iz fiće uša u Ferrari. Nisan ga zna ni upalit. Ploče mi nikad nisu bile napete za penjat, pa ni danas. Uvik sam volija visit u nekim prevjesima i stropovima, al nemoš se cili život skrivat. Tog lita san odlučija popet Tvrđavu, pa makar je mora popet cilu na ruke. Moran priznat da je Tvrđava bila dobar učitelj.

Reci nam ekskluzivno za ovu posebnu priliku – da li si spreman popet Fusiu na Marjanu ako žene opet zakompliciraju situaciju? Ako baš buden mora oću...  a nadan se da neću morat.

Vratimo se u pravcu Klisa. Može li kratki osvrt na dva velika projekta u stropovima na Gredi. Nije tajna da si im daa ljubav ali, kako to često na Gredi biva, oni nisu uzvratili istom mjerom, barem ne za sada ! Istina.  Na Gredi trenutno iman dva jako teška projekta. Oba su u stropovima. Mali strop sam zabušija predprošlo lito i ima samo 5 spitova i sidrište. To je sigurno nešto najteže šta sam penja i borba je velika. Pokreti su tu, ali mi ih je užasno teško spojit ... triba još dignit formu. Sljedeću sezonu ga napadan svin raspoloživim sredstvima, ako i to preživi neznan šta ću?

Uz tebe smo zmaju, a šta je sa ovim drugim? Ovi drugi strop, Veliki strop, je još teži, tako da je on trenutno naučna fantastika. Ovaj strop ima nešto lakše pokrete, ali je zato puno duži i vjerovatno će ga trebat još produžit jer sada čudno završava. Cilj  mi popet mali strop, pa ćemo onda vidit šta dalje.

Na Gredu momčino! Na Gredu s momčinom!

Boći ostavija si proteklih sezona iza sebe nekoliko jako lipih prvih uspona – Umri muški (8a+), Farabut (7c+/8a), Mosoraški pristup (8a+), Saggitae (8a+), Dead man walking (8b)! Koji ti je posebno u srcu i može li koja anegdota/pikanterija koje se posebno rado sićaš? Teško mi je izdvojit neki smjer posebno. To je ka da moraš reć koje dite voliš više.  Svaki od gore navedenih smjerova  su stvarno top kvalitete sa ludim detaljima. Toplo preporučujem. Neman neku anegdotu, ali iman jedno jako zanimljivo zapažanje.  Dosta sam penja “Dead man  Walking”, a popea sam ga kad sam se u podnožju smjera, moment prije ulaza, posvađa sa ženom do kosti.  Sad, možda se triba posvađat sa ženom kad idete popet neki težak projekt?

Moguće asu ali nemojmo potcjenjivat Maju! Nama pada na pamet da je možda namjerno iscenirala početak svađe da te razbudi prije pokušaja? Hehehe, ko zna, al nevirujen. Svađa se nastavila i posli uspona, čak i dok sam se spušta sa sidrišta, heheheheh. Dalmatinke !!

Asu, ode moramo povuć paralelu i primjetit da si ka svaki pravi dalmatinski težak ipak i odlučia u datom trenutku uplovit u bračnu luku! Kakvi su prvi dojmovi? Pa asevi moji sve znate. Nemoš više prnit kad oćeš, nikad mi nema tople vode u bojleru, a par dana misečno se moran skrivat po stanu. Prije san bija mačo, a sad san posta bubica. Pipa prijatelju, sad te kužim.

Reci nam iz osobnog iskustva jel bi preporučia Marulovoj omladini da srodnu dušu potraže u penjačkim krugovima ili da opale šemu sa nekim ko nema veze sa penjanjem, kao npr. legendarni Igor Čorko Deda? Mislin da kad oboje penju da će bit manje svađe, premda ne mora bit pravilo. Moja žena i ja se 99.9% slučajeva pretežno posvađamo na penjalištu, pa ako gledam iz tog kuta možda je bolje imat partnera koji ne penje, al mi smo posebni slučaj.

S obzirom da ti je žena više puta gurnula granice našeg ženskog boulderinga reci nam je li te njeni usponi motiviraju ponekad? Crpite li energiju jedan od drugog? Naravno.  Evo takav scenarij je upravo bio u Africi. Maja je prva popela svoj najteži smjer do sada (op.a. 7C+), a s tim je i meni nabila takav presing da sam jednostavno mora ..... hehe zezam se..  Kad je ona ispenjala taj boulder meni su doslovno od radosti krenile suze. Uff i sad kad se sitin naježin se...  to me je toliko motiviralo da sam otrča na Arch i da mu sve šta sam ima. Kad sam ja popea Arch ja sam nju toliko motivira da mi je napravila večeru. To je jedan začaran krug.

Legendo, vratimo se u vertikalu! Svaka čast tvojim usponima na konopu ali u tvojim žilama teče boulderaška krv. Godinama si se postupno razvija ka penjač ali nama se čini da je tvoj  prvi posjet švicarskom Crescianu bila prekretnica koja te odredila prvenstveno ka boulderaša, a onda sve ostalo? Bouldering me je uvik više privlačija nego konop. Kad sam počea penjat, u Splitu je bouldering bija vezan isključivo za Lovrinac, sva ostala penjališta tada više manje nisu postojala. Nakon godinu i po dana od kad sam počea penjat, uspija sam na Lovrincu ponovit Urhov klasik Don't follow me (7C+) i to mi je dalo stvarno dosta poleta. Motivacija je skočila u nebo, a usporedno s tim i ljubav prema boulderingu. Jednostavno volim takav način penjanja: krtako, čisto i dinamično - il moš, il nemoš.

Prvi posjet švicarskom Crescianu je bio nevjerovatno iskustvo za mene, a mislim iz za čitavu ekipu koja je išla - pozdrav Pevecu, Alanu i Svenu – to je bio izlet za pamćenje. Iako smo vrlo kratko ostali, doma smo se vratili puno bogatiji. Vjerovatno mi je tada u glavu doprlo da bouldering nije, kako to većina misli, samo povuci-potegni. Takva vrsta penjanja traži izrazito visok level tehnike, samo što je to puno izraženije na granitu/pješćenjaku nego kod našeg vapnenca. U tom pogledu posjet Crescianu je stvarno bila prekretnica.

Prelazak sa našeg vapnenca na granit nije jednostavan u pogledu kretanja – kako ti je išla prilagodba? Moran priznat da sam se brzo prilagodija tom načinu penjanja.  Odjedanput počneš koristit svaki dio svog tila da bi uspija ostat na boulderu. Jednostavno te takva vrsta stine prisili na to. Takav način kretanja se ne može naučit na plastici, a teško i na vapnencu. Doslovno, nakon svakog posjeta Švici bi osjetia kako tehnika ide sve bolje i bolje.

A kako je bilo sa prilagodbom na vremenske uvjete? Kruže glasine da te ciklone prate u stopu čim vide da prilaziš Šengen? Pa stvarno, rijetko kad da nije bila kiša ma di iša - čak se i rimuje. U početku me je to toliko živciralo da bi popizdija. Jednom smo se moje Oko (op.a. Maja) i ja uputili u Chironico u petak, a vratili doma u nedilju - za dva dana smo učinili cca 2000km. Prije nego smo otišli prognoza je bila odlična za čitav tjedan ali kad smo došli odjednom se prominilo na kišu i to svih sedam dana. To je bila dilema veća nego u Hamleta. Oćemo ostat i čekat sunce, koje vjerovatno nećemo dočekat i tako prokockat godišnji odmor ležući u sobi ili ćemo se vratit doma. Odluka nije bila laka, al eto krenili smo nazad kući. Za dva tjedna  prognoza je opet  bila dobra i mi smo se uputili nazad. Za nagradu smo dobili savršeno vrime svih 10 dana i jedan od najboljih penjačkih izleta ikad - tada sam ispenja svoj prvi 8A. Nikad se netriba predat.

E super da si to spomenija! Tada kad si ST sceni donija prve boulder osmice (La vent nous portera (8A), Willenberg Dach (8A) i Souvenir (8A/+)) si doslovno srušia server. Nije tajna da ti je bija san dosegnit taj level i da si puno radija za to postić!? Kad sam ja počinja penjat ocjena Fb 8a je svima nama bila kao Sveti gral. Uvik smo sanjali da ćemo jednog dana doć na taj level, al jednostavno je to parilo nemoguće. Kad god bi neko od ekipe otiša u Švicu i probava neku osmicu, uvik bi završilo istim komentarom: pa u p.... materinu opet nemoš napravit pokrete. Pa treniramo ko konji na plastici i opet ništa. Sada kad gledam unatrag vidim da nije bio problem u snazi nego u pristupu. Jednostavno je netko od ekipe triba probit led i dokazat svima da to nije nikakva magična ocjena i da se to može. Meni je to pošlo za rukom u proliće 2010. godine. Nedugo zatim, kao domino efekt, počele su padat osme. Kiwi je ispenja svoj prvi 8A, posli njega i Lija , jednostavno je broj 8A demistificiran i posta je nešto šta i nije tako velik problem. Na tim krilima došla je mlađa generacija koja nije bila opterećena mističnom osmicom i krenila je lavina.  Mislim da je tribalo samo pokazat da se može i to je bilo ono neophodno za ić naprid.

Iako se po težini značajno razlikuju, jesi li više ginija za prvi A ili za prvi B – kad se sve zbroji i oduzme? Mislim da je želja za popet 8A bila puno veća, jer to nije bila samo moja želja nego i želja jedne čitave penjačke generacije. To je bila neka vrsta prekretnice, dok je popet 8B (barem u mojoj glavi) bio logični slijed događaja nakon 8A. Volija bi da ova ispenjana ocjena pokaže našoj mlađoj, a i starijoj generaciji da ni ovo nije nešto nemoguće i nedostižno. Duboko sam uvjeren da će već sljedeću sezonu osvanit još koji 8B i da će domino opet past. Kad danas vidim šta penju mlađi i kojom brzinom skidaju nešto za što su nama tribale godine, ne sumnjam da će u godinama koje dolaze Hrvatska dobit i svoj prvi 8B+ boulder. Triba samo virovat u sebe.

Lipo si ovo reka asu, to je to! Jednom si spomenua da nije bilo Paula Robinsona i Carla Travesija da vjerovatno ne bi uspija stisnit The Arch. Moš li našim čitateljima objasnit o čemu se radi i kako se odvijala situacija? To je bija čudesan splet okolnosti.  Prvi dan kad sam vidija Arch, odma sam krenija u akciju. Strop, mali stiskovi, dugi pokreti ... sve kako volin. Ali kako to uvik bude, kad sam počea probavat pokrete vidija sam da je smjer užasno težak.  Počea sam probavat neke kombinacije  i naša sam jednu koja je bila stvarno ubitačno teška, ali moguća. U međuvremenu su boulder došli provat Paul Robinson i Carlo Traversi. Tu smo se upoznali, popričali malo o Gotovini i Markaču i krenili u akciju. Moran priznat da je penjat s njima bilo stvarno motivirajuće. Čačkali smo skupa pokrete, a onda je Paul naša super kombinaciju. Kad sam je proba, puno bolje mi je sila nego moja.  Isto je bilo jako teško, ali su se pokreti tako posložili da baš odgovaraju mom stilu penjanja. Kad sam to proba, nada se rodila. Borba je trajala dosta, al virova sam u sebe i to je to.  Malo više o samom smjeru može se ćirnit iz bloga lokalnog asa Jesse Bonnin-a (http://jessebonin.blogspot.com/search?q=arch )

Kako se čovik osjeća kad ostvari cilj na kojeg je dugo bia fokusiran? Emotivno ispražnjen ili još motiviraniji? Pa da budem iskren, motivacija je malo pala, al to je normalno. Nemoguće je uvik bit 100% motiviran. Uvik postoje oscilacije, a mislim da je to dobra stvar. Nikad nisam volija forsirat stvari i radit nešto samo da bi ispunija kvotu. Kad mi se ne penje, jednostavno ne penjem. Kad me opet uvati volja, a vata me pomalo, dajem 200%. Trenutno mi život okupiraju druge stvari, vezane za moj posao. Ja se bavim projektiranjem pomorskih građevina, a jedna takva se upravo gradi ( proširenje unutarnjeg dijela glavnog lukobrana u splitskoj luci). Kako sam ja projektant statike  te  konstrukcije, tako mi se trenutno život vrti oko toga.  Lipo je ostavit  trag u prostoru i to baš u svom gradu.

Veliki rispekt inženjeru! Ode se može povuć paralela i konstatirat da je sa prvim hrvatskim 8B-om završila i još jedna era Katakombi. Kako ide preuređenje, priča se da će bit ludo? Ludo, ludo. Katakombe smo preuredili i stvarno će bit velika razlika. Dodalo se dosta novih površina za penjanje i dosta novih hvatišta. Preuredili smo i sanitarije, ventilaciju … Nova era u Katakombama počinje brzo, i nadam se da će nam omogućit još bolje treninge. S druge strane nije ni u treningu sve. Katakombe su većini postale ko dnevni boravak, ko zidić na kojem se nađe ekipa i uz malo priče i druženja zaboravi na svakodnevne probleme. Ko more platit kad te Pipa dočeka sa novin vicom o ženama, a Jela s novom životnom filozofijom. Ko more platit  kad vidiš Slavena kako fleša Viktorov teški boulder… Sa novim Katakombama bit će stvarno ludo na svim poljima.

Legendo, ako može lagana pikanterija – je li istina da si zabranija zavidavanje u velikom prevjesu tj. da si ka i obično odlučia preuzet odgovornost za raspored u svetom nagibu poznatom pod nadimkom 45-ica? Istina je. Ne samo da sam zabranija nego san i zapritija Simbom. Jedan od noviteta Katakombi je i veliki prevjes sad pod kutom od 40 stupnjeva mjereno od poda. Prevjes je jednostavno ogroman i siguran sam da će bit hit. Svako hvatište zavidano na ovom prevjesu mora bit savršeno postavljeno. Od oblika, do nagiba, odi se ne smi falit. Jedan dio je rezerviran i za Moon board!

Kad smo već kod plastike ajde moga si dat tvojih TOP 5 trening savjeta? Puno ljudi bi volilo bit moćno ka šta si ti, pa ajde uputi ih da ne bauljaju bez veze! Proces mog treninga je proša kroz dosta faza. Kako sam dosta vrimena provea u teretani, logično je bilo da tu priču probam spojit sa treningom penjanja.  Svašta sam kombinira, nekad bi upalilo, a nekad nebi.  Proces treniranja je vrlo složena stvar  i svakako ga trebju vodit  ljudi koji su kvalificirani, kako kroz znanje, tako i kroz iskustvo.  Ja sam, u principu, uvik trenira na divljaka, tuci zgibove, skači po kampusu i tako bi učija na greškama i drugi put bi probava ispravit falinge. Kroz ovih 9 godina bavljenja penjanjem dosta toga sam naučija i da sam tada zna što sada znam vjerovatno bi dosta toga drugačije radija.  Po mom mišljenju neke od najbitnijih stvari za trening su: motivacija (bez nje nema naprid), prsti (po meni najbitnija stvar, radit sve da bi ojačali – fingerboard, zgibovi sa prstima…), gibljivost (užasno bitno) i na tehnika penjanja, dobit jaku baznu snagu , te izdržljivost u snazi (penjanje detalja, krugovi, razne vježbe…). Također trening bi uvik mora bit, kako bi Ameri rekli “FUN”, jer kad to prestane i kad se penjanje pretvori  u naviku ili u kvotu koja se mora ispunit, nema više smisla

Za postat jak triba često radit stresne treninge maksimalnog intenziteta tj. drugim ričima stalno biti u opasnosti od ozljeda. Zna se da tijela nekih ljudi nisu sastavljena od dovoljno kvalitetnog materijala za podnošenje takvih napora dok ga ova druga mogu dosta dugo i uspješno podnositi. Ti definitivno spadaš u ovu drugu kategoriju ali ipak imaš iskustva sa ozljedama? Da kucnem u drvo… kuc, kuc.. nikad nisam ima neku ozbiljniju ozljedu. Vjerovatno je tilo kroz plivanje i teretanu očvrslo. S obzirom koliko puta sam falija trening, npr. skaka cili tjedan po kampusu, pa iša u teretanu, stvarno me čudi da nisam ništa ozbiljnije spizdija… valjda sam ima sriće. U zadnje vrime malo me muče kolina i laktovi, ali ništa strašno. Bol dođe, pa prođe. Vjerovatno ću se samo jednog dana, bez upozorenja, raspast,hehe.

Institucijo, jedan si od osnivača Pokreta otpora, možeš li ukratko objasnit filozofiju te jake organizacije i predstavit je javnosti? Pa Pokret Otpora vuče korjene duboko u ego svih nas koje se pomalo počelo zaboravljat. Da bi se oduprli najezdi mlađih generacija koje pokušavaju pregazit sve naše smjerove brzo i bez pardona, nekolicina hrabrih odmetnika - Lija, Kiwi, Šime, ja, a broj se svakodnevno povećava - odlučilo je osnovat Pokret Otpora. Moto Pokreta je „Nedamo se, još smo uvik mladi“. Kiwi nam je posebno važan igrač, kojeg smo uspili postavit u samo srce protivnika, on je trener mlađe generacije, pa ih  lagano sabotiramo iznutra...Pokret Otpora djeluje iz sjene!!! 

Vrh, vrh, vrh! Primjetili smo da si se pojavia na nedavnom seniorskom boulder finalu u Marula. Posjetia si članove Pokreta otpora u izolaciji, stisa im šaku ruke, a oni su na terenu letili ka da su dopingirani! Kako te se dojmilo finale i pobjednički nastup našeg težaka Šime Malenice? Natjecanje je bilo odlično. Premda sam kratko bija, doša sam taman kad je bilo najluđe.  Dlanovi su mi se odma uznojili i podsjetilo me na one stare natjecateljske dane ( UUUUUU  šta je to bilo ludooo!). Čitavu  ekipu iz finala je bija gušt gledat kako penju. Bilo je tu dinamika, statika, volumena, polica ... divota.  Smjerovi su bili vrhunski postavljeni  i Lija je pokaza da je majstor. Šimu je uvik gušt gledat na natjecanju.  Impresivno je vidit čovika od 90kg kako leti po dvorani ko da na njega ne djeluje gravitacija.  Vjerovatno je od nekih finalista skoro i duplo teži.  Mogu samo reć, Šime ljudino, kapa doli.

Asu vratimo se u prirodu. Odličan si poznavatelj boulder penjališta po Dalmaciji. Istina je da nemamo granita, a skoro i pješčenjaka ali ipak, postoji dobar broj kvalitetnih i zahtjevnih projekata kao npr. u Trogiru, Tugarama, pećini kod Sitna. Možeš li ih usporedit sa klasicima koje si penja po svjetskim penjalištima i vidiš li u skoroj budućnosti FA-ove u nekima od njih? Istina je da se vapnenac teško može nosit sa granitom ili pješćenjakom, ali istina je također i da na svim ovim penjalištima postoje smjerovi koji mogu stat uz bok najboljim svjetskim klasicima. Nema ih puno, ali se uvik nađe par bouldera koji su stvarno top klasa.  Postoji jedan projekt blizu Sitnog  na Mosor-u koji sigurno spada u top klasu. Boulder je probava naš prijatelj Urh i on je osta bez teksta. Mislim da je taj boulder trenutno nemoguć  za hrvatsku penjačku scenu ali vrimena se brzo minjaju.  Ako se uspije ispenjat, to će sigurno bit jedan od najtežih bouldera na ovim prostorima.  Postoji još dosta top bouldera, a za FA je još rano govorit.

Naš prijatelj Salih Mulaosmanović se žestoko uvatija Ptičje gripe u Sućurcu – može li tvoj kratki komentar za trenutno i dalje najteži boulder u Hrvatskoj? Ptičja gripa je jedan od najspecifičnijih bouldera koji imamo. Pravo krimpersko remek djelo. Par pokreta po malim policama i još manjim nožištima.  Jedno vrime sam ga penja, napravija sve pokrete, ali jednostavno ih nisam mog povezat.  Počelo mi je bit frustrirajuće doć penjat boulder od 4 pokreta i konstantno padat na jednom od njih.  Rješenje je bilo jednostavno, ostavit boulder na miru sve dok prsti ne dosegnu takav level, da jednostavno dođem, uđem i riješim priču, baš kao što je to Urh napravija...  Prsti još nisu dosegli takav level.

Boći, može li za finiš našeg razgovora kratki live streaming iz tvog toplog doma na ovi svečani dan? Kakve su fritule? Kod nas je već tradicija da moja mater radi fritule, a ona ih stvarno savršeno napravi. Tako da ću se sad davit par dana.

Jesi li ljubitelj bakalara i na koji način ti je omiljen? Ode u redakciji ga spremamo na bilo! Volin bakalar i ja ga osobno preferiran na crveno. Na bilo je isto odličan, al kako ti ga mater spremi u početku takvog voliš cili život.

Mala bonus pikanterija - jel li dom Zokićevih krasi umjetni ili prirodni bor? Asevi ja san ipak inženjer, znači treba bit jednostavno i učinkovito - dakle umjetni!

Ma to je to! Legendo svako dobro tebi i tvojima i hvala na razgovoru! Hvala vama na pozivu. Bija mi je poseban guši i zadovoljstvo malo proćakulat u već tradicionalnom Marulovom  interview-u.  Zaželija bi svima sretan Božić i Novu godinu, i da u 2013. (ko nije do sada) napravi zgib na jednoj ruci.  

>>> Big Boy Galerija...