Šećer na kraju...

Krševan Bolder Open 2015. report!

Dočekali smo i naj report od našeg naj dopisnika i reportažista, Minju Čulić, koja uz već planetarno popularni Dnevnik Nene piše top reporte sa svojih putešestvija....Konačno!!!

Uživajte uz kavicu ili čaj od šipka u prosinačkom nediljnom popodnevu!

Ima već neko vrijeme da sam ga napisala, ali nikako da ga pošaljem. Poduži je i nekako mi je bed. Ma neka je dug. Tko hoće pročitat će ga a najbitnije mi je da se zna da smo rasturili i pokupili dvi bronce i srebro. Pa evo:

Alo ekipa, evo ima već dva tjedna da se održao Krševan Bolder Open 2015 i samo da vam kažem da je meni bilo mega zaaaakon. A di neće, kad sam prvi put u životu pokupila pehar. Najlipši srebrni pokal ikad napravljen doletija je baš meni u ruke.
Prvo želim čestitat Lini koja je namazala sve žene na natjecanju i lipo pokazala što zna i koliko je jaka. Svaka čast prevelika legendo. A sad bi čestitala svim ostalim sudionicima, organizatorima i publici na odličnom spektaklu.
Ja sam odlučila dignit sidro iz našeg voljenog grada i odlipit u Zadar već u petak. Tamo me čekala moja najdraža Marija od ove godine Živković i Moj Ivan. Oni od nedavno žive u villi na Diklu elitnom kvartu, alo ej. Samo ću jednu stvar reći – centralno grijanje. Eto, to me se toliko dojmilo da to moram napisat. Valjda isto ka i onaj kondut u Marseilleu.
Organizacija je bila vrhunska. U organizaciji su bile Koki i seke Angie i Rita, a Jelena i Leo su došli posli jer su radili. Njih svih sam upoznala lani kad sam prvi put došla na KBO i želim im zahvalit na prijateljstvu i podršci. Takvi se odnosi stvaraju samo na Krševanu. Hvala ljudi.
Rođo Frane Čulić i Mario su bili postavljači. Odlično su odradili posal. Smjerovi su bili taman teški i atraktivni.
Tim koji  je krenija u Zadar u subotu ujutro sačinjavali su asevi Leon i Rade koji su se natjecali i ozlijeđeni asevi Stana i Marin koji su došli ka logistička podrška. Daddy ilitiga naš trener Kivi nije moga doć i to mi je mega žaj.
U ženskom je timu uz moju malenkost bila još i Ivna koja službeno nije Marulova ćer... ali khm...u mojoj je glavi ipak moja sestra po Marulu, pa zašto se ne bi moglo sidit na dvi legendarne splitske stolice Marul i Mosor.
I eto, krenile su kvalifikacije... ja sam bila u trećoj grupi. To znači da je bilo masu ekipe koja se odlučila natjecat i to mi je baš drago jer Zadar zaslužuje da ih se posjeti i podrži. U prvoj su grupi bili Leon, Rade i Ivna. Ivna je rasturala, ali isto tako i Leon i Rade. Rade je prejak nema šanse da se ne plasira u finale. A Leon ima preveliko srce da ne bi bio među finalistima.
U kvalifikacije sam ušla sramežljivo. Toliko sam oklijevala da sam čula Radin glas „ajde više Minja“, opravdavala sam se da čekam red ali u biti mi je radila guzica.... štajaznam trema - ovo ono - jer masu ekipe tu gleda.Popela sam prvih par smjerova, dobro je, trema je malo nestala.
U svaki smjer kojeg uđem ekipa iz Marula urla. Tu su, uz mene su. Znaju da mogu i da sam dobra, vjeruju u mene više nego ja sama u sebe. Uz njih je najglasnija moja legenda Marija od ove godine Živković i naravno Koki.
Kad sam se počela muvat bez glave, seke su mi rekle da je smjer broj četri skroz lagan. Mislim se, dinamika..hm.. hoću li, ma nema šanse.
Neću.
Kažu seke „ajde nije nikakav bed mi smo se samo ispravile i uhvatile top“. Ja gledam pa se mislim „ma kako to one misle da se samo isprave pa to je dinamika“. Neću se samo ispravit, ja ću skočit. Spremam se...čujem Stanu, Radu i Marina „ajdeeee samo jako“. I skočim. Ruke sidnu na dva žuta tramvaja ka u maslo. Još jedan top iz prvog pokušaja. Wooohooo. Pala su još dva smjera koja neću sad opisivat već sam i samu sebe upilala.
Osta mi je jedan smjer u stropu pun tramvaja lipih, crvenih. Ali kod njega je problem šta je top toliko daleko da moraš skočit iz sve snage baš, baš masovni skok iz stropa. Jedva sam čekala uć u njega i vidit mogu li ja to uhvatit. Probala sam, nema šanse. Pokušaj prvi, pokušaj drugi - previše je daleko. Trošim se bez veze. Kaže mi ekipa „probaj samo taj potez“ klik, lampica poviše glave, pa vidi stvarno. Mogla bi samo taj potez vidit kako se triba namistit i iz kojeg boka, kuta, nožišta, hvatišta, livo, desno ono šta se kaže iščačkat. I probam ja čačkat, već nekih osam puta sam bila u tom smjeru, ali nikako da uhvatim taj top. Odustajem. Imam još smjerove 7 i 8. Rade viče, ajde u osmicu. Ivna kaže možeš ti to, hrabri me, prava je. Čak mi je rekla koju betu. Smjer je čista ploča. Meni silo ko' budali pleska. Top iz prve. Idem u smjer broj sedam. Kažu samo tako zafrkan. Ivna hrabri. Ja idem uć, ulazim ok u detalju potegnem najjače kad me prostrijeli bol u ramenu. Uaaaa. Znaš onaj moment kad sam sebi negiraš da si se možebitno vrlo ozbiljno ozlijedila. E pa baš taj moment. Kao, nije mi ništa, a boliii baš nekako nezgodno.
Uglavnom. Iščačkala sam ja onaj crveni smjer u stropu i popela ga uz nekoliko urlika koje sam pustila. Tu je publika i oni koji me ne znaju mogla naslutiti da sam ja ona koja koja se dere.
Idemo na pauzu svi moji kažu legendo legendarna totalni si hit. Popela si sve moguće i nemoguće u finalu si garant. Ok i stojim u nevjerici. Bol u ramenu je ok. Čini se da  neće biti ozljede.
Pauza za ručak. Ekipa iz Zadra nam je pripremila marendu i kolače ali nakon kvalifikacija sve se pojelo. Ja sam sebi fino ponila manistru i šalšu lipo na zadarskom suncu opalila ručak. Ćakula i moja Marija samnom. Nema veće sreće.
Prvo su bile cure na redu za finale. Novost ove godine je da smo u izolaciji i da idemo jedna po jedna. Uf, u glavi mi je totalni horror. Pa kako da ja izađem sama pred toliko ljudi. Srećom neću biti sama samnom će svaki put biti Angie. Prve su cure već ušle u prvi smjer. Na meni je red. Sudac kaže minuta do ulaska. U glavi sam totalno dobra. Nema treme niti malo.
Ulazim u dvoranu, unutra ekipa čeka moj i Angin nastup. Ona ulazi već u smjer broj dva. Meni je najveći horor da neću znat pročitat smjer i totalno se osramotit.
Dočekao me Mario koji mi objašnjava hvatišta, pokazuje zonu i top. Pita me je li ti sve jasno. Klimam potvrdno glavom ali vidim da nemam pojma kako ću do topa. Ma tko ga šljivi, šta bude, bit će. Moji viču u iščekivanju, čujem ih. Ostatak dvorane možda naslućuje ali ne zna što ih čeka. Navlačim penje, Mario mi se smije i kaže „pa ti ni penje nisi obukla“. Odglumim da ja to tako radim. Ulazim. Hvatište koje je drugo po redu je prilično daleko. Hvatam ga iz prve i kužim po reakciji mojih, da je to bio poprilično nezgodan potez i da je dobro da sam ga uhvatila iz prve. Ostavila sam dobar prvi dojam. To mi znači. Ulazim u strop. Gore me čeka tramvaj ali prilično daleko. Odvažila sam se na taj potez ali uz toliki urlik koji je nekontrolirano izletija iz mene. To je to. Tako ja penjem. Dam svaki mogući atom snage u pokret ali isto tako dam do znanja svima koliki sam napor u to uložila i to na najmanje elegantan i nimalo ženstven način.
Ne znam, ja to ne mogu kontrolirat, to jednostavno izađe iz mene. Ko Monika Seleš ilitiga po noviju Šarapova. Bude mi naravno neugodno poslije. A šta ću, to je valjda moj trademark. Uglavnom da se vratim na taj moj nastup u finalu. Nakon tog urlika i nakon šta sam ostala na hvatištu, publika je vrisnila. Čula sam da svi odobravaju da sam ostala. Oni koji me znaju još jače viču, bravo, ajde samo jako. Bilo je drago svima, a mene je lansiralo da još jače stisnem do topa. Slijedeće je hvatište odlično, na velikom volumenu u obliku trokuta. I naravno dogodilo se da sam krivo pročitala smjer i uvalila se gore u rupu između stropa i tog trokuta. Glupo, stislo me toliko me da ne mogu uhvatit top. Spljoštena tako u palačinku mislim se „gluperdo kako si mogla sebi dozvolit ovaj položaj. Sigurno ti je podbradak veći od Velebita“. Eto, sad svi znate, meni je u finalu natjecanja prolazilo kroz glavu kakav mi je podbradak. Žena sam i točka. Uglavnom ispala sam. Zapuhana i zadihana odmaram i ulazim još jednom. Ali sada publika zna. Čekaju onaj potez di sam urliknila zadnji put. Dolazim do njega i mislim se „aj nemoj sad opet urliknit“. Stisnem jako, uhvatim ga i urliknem urnebesno. Opet si urlikala gluperdo. Ali ovaj put je cila dvorana čekala upravo taj neartikulirani krik, a njihova reakcija je bila spektakularna. Dugovala sam im da popnem taj smjer. I uspila sam se nekako obisit na trokut namistila se i uhvatila top. Bravooo bravo publiko. Svima je srce veliko ko kuća. Ja sam van sebe. Sretna odlazim u izolaciju ispraćena pljeskom. Hvala, hvala.

Drugi smjer je na redu. Ulazim bez problema. Dolazim do detalja tako da sam publiku počastila još jednim krikom. Svima je bilo drago. Meni opet neugodno. Kužim da sada mnogo više ljudi navija i urla u moje ime. Čujem Radu kako mi viče „ma uglavi to kolno“. Je, je, reka mi je betu. Prosvitlija me. Šta ću ja sad. Top nisam uspila uhvatit jer je taj detalj ovisio točno, ali baš točno o tome da li si udahnuo ili izdahnuo u savršenom balansu. Toliko nesigurno odavno visila nisam (Yoda). Popela sam ga iz druge. Treći smjer sam popela isto iz druge. Dočekao me rođak Frane. Iz očiju i smješka mu je izlazilo odobravanje, a reka mi je i hvala šta sam toliko digla atmosferu. U glavi mi je upitnik. Sad mi je jasno da ekipa čeka da izađem vani kako bi vidili di ću vrisnit. O ne, postala sam nešto između dvorske lude i legende među asevima. Ma nije me briga. Penjanje je sreća. I ja sam sretna. Četvrti je smjer u prevjesu. Tu sam zakazala. Jednu sam nogu u potpunosti izignorirala. Iz tri pokušaja nisam uspila doć do zone. Ne znam jesam li vrištala. Ide zadnji smjer. Ne razmišljam o ničemu ali ovaj sam smjer čekala već neko vrijeme. Znam da se nešto vrtiš u stropu i da je težak. Ulazim, dvorana čeka. Tijelo mi je umorno. Dugo nije bilo u ovolikom naporu. Ali ovaj smjer zaista jedva čekam probat. Ulazim bez oklijevanja. Prvo hvatište, drugo, treće, noga, ide peta ali kriva peta i krene grč u listu. Idem drugom nogom, jer je tako trebalo. Ne mogu nikako ubost tu drugu petu. Drobim sama sebi prste. Boli u p.m. i nikako ne mogu ubost. Ekipa urla. Viče u nevjerici. Konačno uspijem namistit tu prokletu petu. Idem dalje. Hvatam slijedeće hvatište, čudom ostajem na njemu. Atmosfera je vrhunska, svaki pokret kojeg napravim ekipa viče u ekstazi. Spojila sam ruke, opet ekipa vrišti. Ubola sam i slijedeću nogu, moji samo šta nisu na nogama. Zona je moja. Bravo, bravo. Još uvijek visim. Ali znam da sam na izmaku snaga. Ispast ću sigurno. Znam to. Ali neće to bit bez borbe. Predosječam šta će se dogodit i vičem NEEEMOOGUUU. Na tu moju iskrenost dvorana je reagirala urnebesno: plješću i navijaju. Izvrnem oči i potegnem iz sve snage prema slijedećem hvatištu. Falila sam ga. Pala sam u svom stilu padanja, direkt bez ikakvog otpora. Ušla sam još jednom ali umor je učinio svoje. Čak sam i penju zaboravila zavezat i ušla u zadnjoj sekundi u posljednji pokušaj. Na ulaznom hvatištu sam zastala i gurnila nogu nekom gledatelju pod nos da mi zaveže penju. Hvala momak. Pala sam na četvrtom pokretu. Završilo je finale. Plješćem zahvalno publici i sad kad ovo pišem želim im zahvalit još jednom zbog nesebične podrške i navijanja. Sigurno pola od ovoga šta sam popela ne bi uspila bez tog navijanja. I nisu ludi oni šta kažu da je publika ključna. Hvala vam svima ponaosob ovaj moj pehar je više vaš nego moj.
Ivna je bila korak iza mene iako mi nije jasno kako? Jer jača je od mene i bolje penje ali kaže da joj je smjer broj jedan u stropu bio previše težak. Žao mi je jer je bolja, a opet mi je drago jer sam srebrna. Ivna je bila brončana.
Poslije našeg ženskog finala, bilo je muško finale. Naš Leon je dao sve od sebe i bio treći. Nama je bilo srce mega maksimalno veliko. Ovaj put sam ja bila u poziciji da navijam i navijala sam iz sve snage. Rade zbog dinamike nije uša u finale. L
Ekipa je osigurala uz pehar i bogate nagrade tako da sam ubola konop (doduše od 25m) i noćenje u Dinka u Starigradu. Hvala sponzorima.
Na večer je bilo organizirano druženje u prostorima PD Paklenica. Kad smo stigli iz naše ville u Diklu atmosfera je u društvu već bila nagarena samo tako. Pjevalo se, pilo se i jelo se. Spontano smo se onako pijani skotrljali kod barba Ratka u caffe 72. Kao zadarska studentica moram priznat da je stari isti ka i prije 10 godina. On se balzamirao! Nakon šta se ekipa već lagano počela penjat po stolovima u kafani, krenili smo. Kako ko, kako di, ja sam sa svojim manjim društvom (obitelji) završila u Ledane. Uz obećavajuću ulaznu pjesmu završili smo isfrustrirani maloljetnim DJ-om koji je besramno uživao na poljski mega hit eškeš eškeš loba loba hej. Horror. Ako zanemarimo taj propali disko izlazak moji su utisci na Krševan boulder open najbolji ikad.
Hvala svima na svemu. Nadam se da nisam upilala. Svih vas pozivam u Split na druženje i natjecanja, a za Zadar znam da sam uvijek dobrodošla. Novosti i obavjesti o istima pratite na stranicama Marulianusa.

Voli vas vaša Minja