F.A. Dalmatinskog sna...
Prvi uspon najdužeg smjera u Hrvatskoj - Dalmatinskog sna na Biokovu...
Dalmatinski san na Biokovu
Nakon šta smo dobili od Paola skice smjera, nismo se dugo mislili - svima je bila samo jedna misao u glavi....smjer triba ispenjat! Kako je Paolo pravi profi u svom poslu, detaljni pristup, sam uspon i silaz iz smjera, jasno su govorili da tu nema vrimena za samo jedan dan pa smo odmah odlučili spavat ispod stine. Jedino šta nas je moglo zeznit bilo je vrime, barem smo tako tada mislili...
Petak je bia dan za pokret. U dvi ure Goran Radoš doša je po mene i odmah smo išli po Hrvoja Lacića. Toyota je već bila prepuna. Šta smo sve nosili...? A di ćemo smistit Ivicu Franceschi - Frenkija kojeg triba pokupit na Vrulji?
U tri i kvarat bus nam je isporučia četvrtog asa, pa smo nakon uguravanja stvari nogama u Yarisa uspili svi i sist. Pravac Biokovo!
U autu smo samo potvrdili da je prognoza dobra, da baš niko od nas nije ekspert za Biokovo(nažalost), ali nismo ni mi za bacit i da imamo dovoljno vrimena za cilu akciju.
U Topiće smo došli oko četri ure i nismo se zabrinjavali da za dvi ipo ure pada mrak... počeli smo pripremat ruksake i šatore, a usput smo razgovarali sa mištanima o putu i stazama. Interesantan podatak je da su svi uporno mislili da smo planinari...
Tu smo prvi put ugledali naš vrh - Bukovac. Brrr!
Pripremivši Paolovu skicu prilaza, hrabro smo krenili u brdo. Nakon samo par koraka shvatili smo da nam neće biti nimalo jednostavno. Uspon do smjera naime bia je više nego strm.
Gmizali smo mravljim koracima po prokletim siparima.
Paolo je izrazito dobro opisa put, pa barem nismo nigdi zalutali. Strmina nije popuštala, ali ni mi. Uporno smo gazili uzbrdo, ali nas je sumrak upozoria da triba nać misto za dignit šatore. Nalazili smo se na izrazitoj kosini(cilim putem) od barem 25% nagiba. Uokolo nigdi niti metar ravnijeg prostora... Našli smo barem malo travnatog terena, doduše pod istim nagibom, ali...
Razvijanje šatora oduvijek je bia fini posal, ali moran priznat da nikad ni sanja nisam da ću na ovakvom terenu uopće pokušat razvit šator. Promislili smo da može bit i gore. Frenki je prvi lega za test i reka da se može ...Odma nam je bilo lakše.
Prionili smo izradi ložišta za naše kranjske, i počeli obrezivat štape. Bila je vedra noć, atmosfera je bila vrlo pozitivna iako smo u visini gledali u mjesečinom obasjan vrh Bukovca koji nam je tada izgleda kao mini El Capitan. Nalazili smo se u srcu Biokova i uživali u tišini, čistom zraku , ali se i trzali na svaki šušanj. Bia je gušt sist uz vatricu i zakopčat klupski flis do grla. Počele su stizat poruke potpore od ekipe iz kluba, među njima i ova :"U tihoj noći majka trenje doziva...". Brzo je došlo deset uri i tribalo je leć. Spremno smo se smistili u šatore i svak je pokuša nać relativno dobar položaj za zaspat. Ajme majko! Ovo se moglo nazvat spavanje na nogama.
Satovi su zazvonili u pet uri i bilo je vrime. Ko je spava - spava je. Ne znan jeli iko spojia dvi ure. Krenila je kava, doručak i mnogobrojni odlasci u prirodni zahod. Počelo se razvrstavat opremu - sinoć nas je spriječia mrak. Nakon šta smo uzeli sve potrebno, lagano smo se zaputili uzbrdo, prema početku smjera. Vrlo brzo smo našli ulaz, navezali se na uže, odredili ko penje prvi(na bim,bam,bom) i u točno 07.05h počeli penjat. Gogo i Lacan ušli su nekih dvadesetak minuta kasnije. Nakon prve dužine počela je kiša i malo smočila stinu, ali osim upitnika u našim glavama nikakve štete nije napravila. Penjali smo prilično brzo, dužine su se redale ko na traci. Dalmatinski san dug je 600 metara, dobia je ime zbog cjelokupnog ugođaja i ambijenta Biokova i mora, no mi nismo baš imali sriće sve to vidit jer smo brzo ušli u oblak koji nam je pokria cili vidik, sve do izlaza na sami vrh koji se nalazi na 1262 metra nadmorske visine. Frenki i ja izašli smo u 11.30h i bili smo vrlo zadovoljni svojim vremenom ali i samim penjanjem. Sve dužine u vodstvu ispenjali smo slobodno na pogled. Gogo i Lacan izašli su u 13.30h što je isto izvanredno vrime s obzirom na dužinu smjera, jedino je šteta što ga nisu u cijelosti prošli slobodno.
Na vrhu smo malo odmorili, poili neke sitnice i osvježili se vodom. Na našu žalost nismo vidili niti 10 metara pred sobom, a vidik pod nama mora da je bia ludilo. Kako smo znali da nas čeka ozbiljan silaz od najmanje tri ipo sata požurili smo doli kroz bukovačku dragu. Kako smo se spuštali, vidljivost je postajala sve bolja i nakon samo uru vrimena izašli smo iz oblaka. Konačno!
Ono što je bilo pred nama znaju samo oni koji su gazili Biokovom. Ma kakvi Verdon. Ovo ovde je neizmjerno veliko. Bouldera, stine od 15 do ko zna koliko metara, orijentacija po želji (sjeverna stina ili južna). Ukratko silaz kojim smo išli prepun je mogućnosti za penjače.
Nakon dvi ure hoda došli smo u malo pitomije područje gdje smo se priključili markiranoj stazi. Čuli smo topot kopita i ubrzo ugledali tovara. Priša nam je i odma počea puvat. Kako smo imali još dosta isprid sebe, imali smo namjeru krenit dalje, ali tovar je ima nešto drugo na pameti. Priša je Lacanu iza leđa i zgrabia flis koji mu je bia pričvršćen za ruksak. Kako je jako povuka, Lacan je izgubia ravnotežu i pa na škrape. Mi smo svi stajali u šoku dok je tovar sa istrgnutim flisom manta okolo. Kad smo vidili da je Lacan ok, poletili smo za beštijom da vratimo klupsku svetinju. Ali tovaru nije bilo ni nakraj pameti vratit flis, čak se parilo da će zbog njega i ratovat. Posegli smo za matunima, ali je Frenki vika da ga ne gađamo, ipak je to tovar. Počea je pregovor. Nije bilo šanse da ovi popusti! Uspili smo iz džepova izvuć osobnu i neke sitnice. Frenkija je sve to skupa iživciralo i počea je potizat za flis na šta je tovar počea skakat i propinjat se pokušavajući ozlijedit nekoga od nas. Frenki se potuka s magarcem. Doslovno! Počea ga je tuć nogama (na šta ovi ni trepnia) nego se samo više propea da ga udre. Frenki se zaletia i dok je ovi bia na dvi noge, pokuša ga je bacit u škrape šta je iznenadilo tovara, pa više nije bia tako nasilan. Na šemu oko stabla, Frenki je konačno isčupa flis koji je doduše već bia platia. Tovar je opet poludia i počea nas napadat, ali smo pripremili paljbu. Matuni su počeli letit i nakon par pogodaka, ovi je ustuknia. Krenili smo dalje ne virujući šta nam se događa, kad smo opet čuli topot kopita. Dali smo se u bijeg.
U podnožju smo na livadici ugledali još jednog tovara i nije nam bilo svejedno. No, ovi nas je samo ispratia pogledom. Malo zatim prošli smo kraj kuće munjenog Rozaria (naknadno smo doznali da su tovari njegovi - kakava gazda , takva i beštija), i preporuka je svima da se ne približavaju ovoj nastambi, jer nikad ne možeš biti siguran da ćeš "proć lišo".
Još nas je čeka izlaz na makadam koji vodi u Topiće, šta je nekih uru i nešto noda, ali barem po ravnijoj podlozi. Udrili smo tempo i brzo nam je proša taj put. Kada smo vidili Topiće i auto, ka da smo vidili Boga. Pobacali smo se uokolo i stali se okripljivat vodom . Još da nije sad bilo ić ispod stine po šatore... Došli smo na ideju da u gostioni "Panorama" lipo naručimo nešto za ist da nas čeka za neke tri ure koliko smo izračunali da nam je potribno za uspon i silaz.
Krenili smo opet uzbrdo. Snage je još nešto i bilo ili su to udovi refleksno odrađivali. Ali lako nam je bilo i hodat kad na sebi niko ništa nije ima. Jako brzo smo došli ispod malog El Capitana koji je još bija u oblaku i nismo mu vidili vrh, ali emocije su navrle.
Pomalo smo se natovarili ruksacima i pažljivo otpočeli silaz po siparima. Taman nam je sad na kraju tribala nezgoda. Fala Bogu sve je dobro prošlo.
Kad smo došli u misto dočekala nas je informacija da su neka šestorica zapeli u Biokovu i da je GSS krenia po njih. Navodno na području blizu Bukovca. Kako radio prati akcije GSS-a javili smo se doma čim prije da s te strane ne bi bilo panike.
Nakon svega toga, shvatili smo da je gotovo i da nam je preostalo još samo nešto za kraj, a to je teleća peka sa gomilom pive u "Panorame".
I bila je odlična...
Daniel Piccini Dani
